JOŠ SE TISA UMORILA NIJE

Na velikodušnu dozvolu Nikočev Gliše, velikog
zaljubljenika Banatske ravnice, objavljujemo jednu
njegovu predivnu pesmu o panonskoj lepotici Tisi.
----------------------------------------------------------- 

JOŠ SE TISA UMORILA NIJE

Putuje Tisa i uvek nešto nosi,
kroz Banat ravni ko’ da nešto krije,
života deo i nama odnosi,
a još se Tisa umorila nije...

Kuda to žuri i malo ne zastane?
Po pesku ko’ nekad idemo bosi
i mnogo toga odlazi i nestaje,
sa sobom voda uvek nešto nosi...

Putuje Tisa ravnim Banatom,
talasi njeni ravnicom luduju,
a ona odlazi za svojim inatom,
sa njom i snovi naši otputuju...

Stojim na obali i gledam reku,
proleće došlo i prve rode,
naši životi ko talasi teku,
kuda nas njeni talasi vode...

Još se Tisa umorila nije,
putuje stalno, nikad neće stati,
sudbine naše nosi i krije,
a lepa sećanja večno će ostati...

Brodiće Tisa dok traje sveta,
a tajne naše uvek će da krije,
svakoga leta opet će da cveta,
i još se Tisa umorila nije...

I život tako sa rekom ode,
kao na nebu šarena duga,
kuda to Tisu talasi odvode,
život je radost ali i tuga...

Tisa je radjanje i život novi,
sa njom se živi, tuguje i pije,
kraj njenih obala lepši su snovi,
a još se Tisa umorila nije....


autor Nikočev Gliša