Eko - zapažanja 2

E sad, u predhodnom postu sam se usesredio na naše
komšije i samim tim ih prozvao. Sada ću malo da
budem samokritičan, samokritičan u tom smislu što
ću da prozivan moje sugrađane odnosno suseljane.
Samokritičan bi značilo da prozivan samog sebe i svoje
prijatelje, ali mi se grozimo ovih ljudi što ću sada
ne poimenice da prozivam nego će oni lepo sami da se
prepoznaju.
Prozivka je bila oko plutajućih deponija, e moje mesto
u velikoj meri doprinosi daljem razvitku ili što bi
rekli političari "Nezaustavljivom razvoju" plutajućih
deponija. Izraziti razvitak se očigledno može videti na
rampama nasipa odnosno gde mogu da se spuste sa prevoznim
sredstvima do reke,ili ti tamo gde je razvijena infrastruktura.
Ovakvih rampi kod naselja ima dve, ali moje suseljane nemože
da zaustavi ni slaba infrastruktura, tako da imamo nekoliko
puta više razvojnih centara nego što to može da podnesu putevi.
E sad, prvo da Vam objasnim da je uređena deponija na 3 minuta
jahanja od naselja i isto toliko ako ne i malo više treba
jahanja do gore pomenutih razvojnih centara, pa iz ovog
proizilazi da nema logičnog objašnjenja zašto se smeće nosi u
razvojne centre a ne na deponiju. Na ovo predhodno pitanje
mnogi će da odgovore sa "Konji, majmuni, nevaspitane budale i sl"
a sa ovim konstatacijama automatski se povlači i pitanje odnosno
vezanost predhodnih opisa sa društvenim staležom i obrazovanjem.
Kao što sam i u predhodnom postu rekao, ja sam bio jedan od njih
koji sam verovao u to, sve dok nisam jednoga dana.
Da, sledi kraća pričica: Jednoga dana sam se vraćao sa naše prelepe
reke sa decom i pre nego što smo se trebali popeti na nasip, morali
smo da prođemo pored jednog razvojnog centra odnosno mini
( Mislim "mini" ) deponije, koja se nalazi tik odnosno tak uz
pešačku stazu gde prolaze ljudi, a mnogo puta i organizovane grupe
đaka iz škole. Prolazeći, vetar mi sa te deponije donese pod noge
jedan beli papir formata A4, koji je bio na pola savijen, stao sam
na njega i sa drugom nogom sam otvorio taj papir i zamislite šta
sam video. U pitanju je bila fotokopija diplome i to ne makar kakve
diplome nego diplome o završenoj višoj ili nešto tome slično, nisam
želeo da se saginjem da čitam smeće, ali sam jasno video ime na
njoj, bila je to tada jedna ugledna gospođica, što bi rekao
Her-žika ( Na-nivouu ) sa isto tako uglednim roditeljima sa
predivnom kućom i u detalje za izložbu uređenim dvorištem.
Od toga dana, se sa vremena na vreme pitam a to pitanje postavljam i
prijateljima a i vama, šta se to desi sa ljudima da tako mrze
presvega sebe, zatim svoju okolinu pa onda celu prirodu? Možda su
se uboli na neki trn u šumi kad su bili mali, možda ih je pekla guza
kad su istu obrisali sa nekim lišćem u šumi ( koji nije za
to preporučljiv ) ili šta.
E pa, ja ću da vam kažem - U pitanju je bahatost, nemarnost,
lenjost, samoživost, bezobrazluk, malodušnost i ko zna kakvim bi
ih sve nazivima mogli nazvati, ne njih nego njihove vrline.
Kada se samo spomene ova tema, pobesnim i reči mi same idu, tako
da ću sada da izbrojim do deset i da završim sa ovim postom.
Uglavnom završetak ovog posta je isti kao i predhodni, a on je:
- Ako sam nekoga ovim postom prozvao ili uvredio, unapred mu kažem.
" TO MI JE I BIO CILJ"